Добитница овогодишње Сретењске повеље, уручене у Будимпешти, у свом писаном обраћању које је прочитано на свечаној прослави Дана државности Србије, подсетила је да три века српска заједница у Мађарској чува веру, језик и обичаје као најсигурније упориште свог идентитета.Данас, када је та заједница мала, сваки човек и свако сећање постају драгоцени. Приче обичних људи, њихове породичне историје и личне судбине чувају лично, али и историјско памћење.Оне су настале из сусрета са људима који данас памте последње трагове некада бројне српске заједнице. Обилазила сам села у којима су Срби имали своје цркве, школе и гробља, а у којима данас живи тек неколико породица – понегде, нажалост, само један човек. Кроз многе разговоре провлачила се иста, тиха реченица: „Нема нас више. Нестајемо!“Приче су настајале понекад неочекивано, из сусрета и разговора, из једног записа у тестаменту, из речи уклесаних у епитафу или са пожутеле старе фотографије. Нисам их увек тражила; оне су саме долазиле, као потреба да буду записане.Тако је један текст настао инспирисан догађајем од пре 130 година. Наиме, један несвакидашњи догађај приликом освећења обновљеног звоника цркве „Успења Пресвете Богородице“ у Српском Ковину испраћен је у „Budapesti Hírlapu“ 1895. године и то са два полемичка чланка.У златној јабуци ковинског звоника није се крио само запис о обнови торња. Крила се дилема једног народа: да ли будућности оставити поруку на свом језику, иако можда неће имати ко да је прочита, или на језику државе у којој живиш. То није била расправа о преводу, то је био судар идентитета. Између „бити Србин“ и „бити Мађар“, између корена и хлеба који једеш, стајала је реч. И зато тај спор из 1895. није само историјска епизода, он је огледало судбине Срба у Мађарској.Тај догађај сведочи да је идентитет мањинске заједнице увек проживљаван између два простора: духовног и политичког, етничког и државног. Управо у томе лежи симболика „златне јабуке“ као временске капсуле која чува сећање, идентитет и дух једног доба. Није толико важно на коме језику је написана порука, много је важнији смисао написаног.Нестајању једног народа највише доприноси заборав ко је и одакле је, губљење језика, вере, духовности и свих обележја која чине суштину националног идентитета. Језик је битан чувар тог идентитета, али је и жив, мења се због многих спољашњих фактора, међуетничких односа у сусрету различитих култура. Вишејезичност је предност јер људском духу даје ширину и отвореност. Језиком се граде, али могу и да се разграђују односи. Зато нас Јеванђеље подсећа да остају вера, нада и љубав, а од њих је највећа љубав. Без љубави према Богу, свом народу, свом језику и ближњем, све друго постаје празна форма.Сретењску награду доживљавам као признање свим тим дивним људима који су ми отворили своја врата и са нама поделили своја сећања. Хвала њима и хвала свима који су препознали важност записане речи.Извор: снновинеплус
