Предавање историчара Огњена Карановића на тему „САВРЕМЕНИ СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ 1995–2024” (19. 2. 2024) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
На почетку трибине Карановић је истакао да српско-хрватске односе након Дејтонског и Ердутског мировног споразума из 1995. године оптерећују многи проблеми, посебно они у вези са неразрешеним питањима распада како прве, тако и друге Југославије, а посебно однос према историјату геноцида над српским народом у НДХ у току Другог светског рата, који од стране званичне, савремене, европске хрватске политике никада није ни признат а греси нису ни окајани. Са друге стране те савремене односе оптерећује и питање карактера грађанског рата у бившој Југославији, како у БиХ, тако и у Хрватској, нарочито у контексту протеривања скоро 15 посто становништва српске националне и православне етничке провенијенције.
Саму чињеницу да је Хрватска извршила етноцид над Србима у Хрватској потврђују и званични подаци пописа становништва из 2021. године по којима је у Хрватској остало свега 3,20 посто људи који се изјашњавају као припадници српске националности и православне конфесионалне провенијенције. Нешто више од 12 посто људи тако се изјаснило 1991. године. Та дискрепанца у подацима је веома очигледна и говори сама за себе – истакао је Карановић.
Српско-хрватске односе надаље оптерећују и сами карактери злочиначких, етноцидних операција „Бљесак“ и „Олуја“ из 1995. године када је када је највећи део српскох становништва прогнан са подручја Хрватске. Изузетно мали број, свега неких двадесет хиљада људи, махом старије доби, истински се вратило у Хрватску, док су други уточиште нашли диљем света, а посебно у Србији. Године 2020. још увек је четрдесет хиљада људи у Србији имало статус прогнаних лица, односно избеглица из Хрватске.
Хрватска упорно заибилази или суптилно крши одредбе Ердутског споразума у погледу статуса источне Славоније, Барање и западног Срема, односно тамошњег српског становништва. Загарантована културна и просветна аутономија, као и загарантовани одређени степен самоуправе у оквиру административног уређења Хрватске на том подручју су непрестано довођени у питање у протеклих скоро 30 година. И на том подручју се број српског становништва смањио – нагласио је Карановић.
Поред нерешеног питања статуса границе, посебно у подунавском региону, основни разлог због ког су односи између српског и хрватског народа на веома ниском нивоу и што истинска отворена комуникација на овом хетерогеном културолошком поднебљу не постоји према Карановићевим речима јесте чињеница да хрватске националне елите (и политичке, и академске, и интелектуалне) никада нису дозволиле да колективна свест хрватског народа „изађе из гета“ конзервативизма заснованог на националним идејама Анте Старчевића које датирају још из 19. века а које су касније баштинили и франковци и усташе, а онда и хрватска демократска заједница Фрање Туђмана.
Било која политичка власт у Хрватској, заједно са својим елитама као стубовима друштва, никада се није одрекла идеје о историјском и државном праву Хрвата на националну државу, онако како су то замишљали националистички исписници историје 19. века из реда хрватског народа. То је основни разлог непостојања једног свеобухватног споразума између Срба и Хрвата, на основу ког би у будућности могли у миру да коегзистирају – закључио је Карановић.
