Предавање Лазара Слепчева „МИЛАН ПИРОЋАНАЦ О СРБИЈИ У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА“ на Jутјуб каналу КЦНС

Предавање политичког аналитичара Лазара Слепчева на тему „МИЛАН ПИРОЋАНАЦ О СРБИЈИ У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА“ (1. 9. 2022) можете погледати на нашем Јутјуб каналу. Велики и озбиљни представници српског конзервативизма о којима је било речи на ранијим трибинама Лазара Слепчева бавили су се питањима уређења државе, уставности и проблемом брзе модернизације запарложене државе. Међутим, Слепчев наводи како још није било речи о спољној политици Србије, што је тема која се најбоље може осветлети кроз лик и дело Милана Пироћанца, великана либерално-конзервативних идеја. Први председник напредњачке владе Кнежевине па потом Краљевине Србије у наслеђе је оставио невелик текст који је озбиљно теоријско промишљање и може се назвати „Библијом српске спољне политике“. Међународни положај Србије из 1892. важан је документ који, према речима Лазара Слепчева, и данас може да послужи као узор на који начин озбиљно друштво мора приступити позиционирању своје државе у међународном окружењу како би се за њу остварили максимални интереси. Студент који је похађао Сорбону и који је у иностранству презиме Недељковић променио у Пироћанац обављао је бројне важне државне функције – од запосленика у Министарству спољних послова где је постао начелник, преко председавања судом, адвокатуре, учествовања у раду касационог суда, до председавања Владом. Влада Милана Пироћанца поднела је оставку после неуспеха на изборима, а остала је упамћена по процесима модернизације за коју се залагала, што је видљиво у законима о слободној штампи и независним судовима. Пироћанац је био изложен критикама јер је за време његовог мандата потписана Тајна конвенција, због чега је желео да поднесе оставку. У овом периоду промењена је српска инфраструктура изграђивањем железница, реформисана је војска, а Пироћанац је имао амбицију да изведе и уставну реформу, што му због отпора краља Милана није пошло за руком. У поменутом документу о међународном положају Србије видљиве су његове сурово реалистичне идеје, а акценат је стављен на силе које су, како Слепчев истиче, биле животно заинтересоване за Источно питање – Русију, Аустроугарску и Немачку, док је Турска као „сила у опадању“ у овој анализи посве занемарена.