На почетку предавања, Огњен Карановић рекао је да је судбина Републике Српске Крајине била „јасно најављена већ у мају 1995. године“, када су хрватске оружане снаге извршиле агресију на енклаву у западној Славонији, тачније над простором Зоне „Север“, која се налазила под мандатном заштитом Уједињених нација. Сви дивергентни политички процеси унутар структуре државног руководства Републике Српске Крајине одразили су се на чињеницу да је западна Славонија постала „лак плен“ за Туђманову војску 1. и 2. маја 1995. године. Била је, заправо то показна вежба приказана остатку Крајине, шта ће јој се догодити свега три месеца касније. Намере хрватског руководства биле су недвосмислене. У склопу планиране злочиначке акције „Олуја“ Туђманова злочиначка солдатеска намеравала је претходно да обезбеди контролу над ширим простором Славоније, посебно да осигура важну саобраћајну инфраструктуру каква је била аутопут од Загреба до Липовца. На тај начин, Туђман је намеравао и на крају у томе и успео да неутралише потенцијалне операције 18. западнославонског корпуса у случају хрватског напада ширег опсега на другим линијама фронта у Републици Српској Крајини. Дезоријентисано, апатично и тренутку недорасло политичко, свакако и војно руководство Републике Српске Крајине и Српске Војске Крајине није извршило потребне припреме за одговор на операцију хрватских оружаних снага у западној Славонији, која је остала упамћена под злокобним и кодним називом „операција Бљесак“. За свега 36 часова организација власти РСК у западној Славонији била је збрисана, а око 15 хиљада становника заувек је протерано са њихових огњишта. У злочинима хрватских снага убијене су 283 особе, од којих 57 жена и 9 деце. Преко 1400, махом цивила било је заробљено и депортовано у неколико хрватских концентрационих логора. Пад западне Славоније није представљао опомену за руководство РСК у Книну. Политичке распре и недомаћински однос према држави настављен је све до августа 1995. године и коначног слома Републике Српске Крајине, закључио је Карановић.