Званични Кијев показује намеру да у неким недогледним мировним преговорима увећа сопствени „политички значај и капитал“. Такође, јасно је ставио до знања Русији, али и политичком Западу да га мировни споразум, осим оног који би подразумевао повлачење руског војно-политичког система изван међународно признатих граница Украјине, једноставно не интересује. Уосталом, не би требало ни да постављамо питање да ли у Кијеву постоји неки политичар или државни руководилац, који би, када би дошао у прилику, смео да стави свој потпис на евентуални мировни споразум са Русијом и то у овом тренутку, очигледне украјинске војне иницијативе. Уколико и постоји та особа у Кијеву, сасвим исправно и мудро, за сада „ћути“, јер ако би проговорила, вероватно би се „преселила на онострани свет“. Свакако, не би била прва. Русији је можда и стало до одређеног мировног процеса. Међутим, шта би мировни процес, па чак и мир, у коме би, нпр. званична Москва дошла у прилику да инкорпорира присаједињене територије у састав својих граница и са позиција међународног јавног права, донео Руској Федерацији? Свакако, то не би био мир трајног карактера. Милитаризована и националистички острашћена Украјина представљала би сталну претњу за руске државне интересе у Црноморском басену, али и за политичке границе Русије. Такође, Сједињене Америчке Државе, које су једине геополитички профитирале у овом рату, у датим околностима, биле би принуђене да уложе велики напор и последњи „атом свог политичког ауторитета“ да приволе кијевски режим да прихвати на овај начин описани мировни споразум са Русијом. Сада остављамо по страни чињеницу да САД апсолутно није стало до почетка било каквог мировног споразума између званичних Кијева и Москве. Такође, та Украјина брзо би и формално постала чланица НАТО и на наведени начин Русија опет не би дошла у прилику да „обузда геополитичку и војно-стратешку опасност“ на својим јужним границама и уопште у Црноморском басену. Такође, руска безбедносна политика, као и свакодневни, мирнодопски живот њених грађана, био би уздрман непрестаним герилским ратовима на „јужном крилу Русије“, али и терористичким активностима милитантних група, које би се налазиле под контролом Кијевског режима и НАТО. Дакле, овај рат завршиће се поразом или победом Русије или Украјине. Победа за Русију била би означена околношћу према којој је комплетна територија Украјине стављена под њену војно-политичку контролу, док би једина победа за актуелни кијевски режим била потпуно протеривање руског војно-политичког система изван међународно признатих граница ове унесрећене источнословенске земље. Наведене перспективе отварају поглавље „тоталног рата“, који ће „угушити“ све перспективе тешке 2023. године.