На самом почетку излагања Карановић је цитирао речи Иве Андрића из његове приповетке „Прича о везировом слону“, објављене 1947. године: „…Et sic Bosna ut antea neuregiena sine lege vagatur et vagabitur forte do sudgnega danka“ („И тако Босна као и досада неуређена, без закона, лута и лутаће можда до судњега дана.“). Карановић је нагласио да би исправно тумачење и стручна књижевно-теоријска анализа само ове приповетке Иве Андрића били довољни за разумевање комплексности устројства данашње Босне и Херцеговине и њене практичне неодрживости, које се заснивају на маргинализовању историјског фактицитета према коме Босна представља само један повесни парадокс. Као и у случају постојања Југославије, политичку и социјалну осовину Босне и Херцеговине све до деведесетих година претходног столећа чинили су увек нестабилни односи између Срба и Хрвата, као два етницитета и конфесионалне заједнице, али и политичка субјекта. Уздизањем „муслиманске компоненте“, као конфесионално-етничке, културолошке, а онда и политичке вертикале структуре Босне и Херцеговине, „српско-хрватски референтни систем“ сукоба у вези са карактером, идентитетом и будућношћу Босне и Херцеговине добио је контекст правог политичког „пандемонијума“. Чињеница да је у историјском па и етничком погледу Босна била и остала део српског духовно-националног простора, није претерано занимала представнике хрватских политичких, интелектуално-академских и уопште националних елита крајем XIX и у првој половини XX столећа. Поменуте елите ослањале су се на делатност аустроугарског безбедносно-обавештајног апарата, када је реч о уређењу Босне и Херцеговине. Наиме, у време аустроугарске окупације „бечка политика“ негује веома робустан али и проактиван приступ „босанском питању“. У детерминисању тог питања, а онда и решења, аустроугарске власти ослањају се на делатност хрватске интелигенције, посебно у Загребу који у великој мери негира српски идентитет Босне и Херцеговине и њену природну оријентацију према Србији и Црној Гори. За потребе аустроугарских власти, хрватски књижевник Иво Пилар негира постојање Срба у Босни све до 1463. године и почетка османлијске управе. Тај однос хрватске националне политике према српском националном корпусу у Босни и Херцеговини негован је између два светска рата, у првој Југославији, али су, након геноцида над Србима у НДХ и опстанка Срба западно од Дрине после 1945. године, његови основни постулати очувани у „њедрима хрватске политичке културе“, да би ускоро били ревитализовани у оквиру хрватских комунистичких доктрина у епоси Титове Југославије.