PROLOG – (II deo)

GENERACIJA KOJA ODLAZI??? – povodom premijere (praizvedba) “MOĆNI RENDŽERI NE PLAČU” – Tijana Grumić, reditelj: Tijana Vasić, scenograf: Ivana Jančić, kostimograf: Marina Sremac, kompozitor: Ana Bunjak; koprodukcija Sterijino pozorje i Srpsko narodno pozorište – Novi Sad                        igraju: Mia Simonović, Nebojša Savić, Aleksandra Pleskonjić, Vukašin Ranđelović Kao što su naši verni čitaoci mogli da pretpostave četvrtak je započeo ali se nije završio sa razgovorom o scenskom prostoru već smo u nastavku prologa imali priliku da vidimo desetu premijeru na scenama Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu tokom sezone 2017/18. Ova dvocifrena premijera, što se retko dešavalo i dešava uopšte u nekom pozorištu na ovim prostorima, je takođe tesno vezana sa Sterijinim pozorjem. Naime, tekst “Moćni rendžeri ne plaču”, Tijane Grumić, ove godine prvi put učestvuje u zvaničnoj selekciji Pozorja sa tekstom “Kepler B-52” koji će biti izveden 31.05. u izvođenju vranjanskog pozorišta “Bora Stanković”, je bio u užem krugu za nagradu na ovogodišnjem konkursu za neobjavljeni, originalni tekst, savremene, domaće drame koji Sterijino pozorje objavljuje već dvanaeset godina unazad. Pošto je uprava SNP već ranije prepoznala vrednost ovoga teksta i odlučila da ga postavi na Kamernu scenu Pozorje je pružilo maksimalnu podršku uključujući se, po drugi put ove sezone, u realizaciju kao koproducent. Ovakvi, hrabri potezi oba  rukovodstva najznačajnijih, nacionalnih pozorišnih kuća mogu samo da nas raduju u smislu da posle višegodišnje oseke imamo, na sceni, pravu plimu novih tekstova i što je još značajnije sve više je novih, kreativnih, mladih autora koji dobijaju šansu da se pokažu i dokažu.

“Moćni rendžeri ne plaču” je, po rečima Tijane Grumić, inspirisan ne samo njenim intimnim doživljajima i sećanjima iz perioda odrastanja već događanjima koji su obeležili odrastanje čitave njene generacije, devedesetih godina, o kojima do sada nismo imali priliku puno toga da vidimo na scenama. U jednoj eliptičnoj dramskoj formi, sa kojom prvi put barata,  je pokušala da nam ukaže na probleme i najzančajnije momente koji su obeleželi odrastanje njene generacije sa kraja prošlog i početkom ovog veka ili milenijuma, koja neumitno kuca na vrata i tu se postavlja ključno pitanje na koje tek treba da dobijemo odovor: da li ćemo otvoriti ta vrata i preduzeti nešto da bi ta generacija ostala ovde ili ih samo ispratiti u neku njihovu “bolju budućnost”, ne razumevajući ih ili… Tijana Vasić, mlada rediteljka iz Beograda je završila pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Dušana Petrovića a ovo je njen master rad. Sa svojom imenjakinjom i koleginicom je sarađivala još tokom studija, pošto su bile ista generacija, tako da im nije bilo teško da nađu zajednički jezik i to se ovoga puta pokazalo kao vrlo uspešno. Apsolutno je logično da nam generacija koja je rođena u godini kada su “Moćni rendžeri” počeli da se emituju i usput su, hteli to oni ili ne, obeležili njihovo odrastanje, priča o svojim doživljajima kroz vizuru tih istih junaka. Prateći vremenski period sazrevanja devojčice Ane i dečaka Miloša koji žive tu u našem komšiluku, u jednom gradu zemlje Srbije, u elipsama koje su povezane sa dramtičnim događajima, u periodu od njenog četvrtog do dvadesetčetvrtog rođendana, ovi mladi ljudi nam ukazuju na probleme na koje mi stariji nemamo odgovore ili nismo spremni da se suočimo sa njima. Ta, još uvek ne završena, elipsa se obično završava sa odlaskom tih istih mladih ljudi a mi još uvek samo konstatujemo da je to tako ali ništa ili skoro ništa ne preduzimamo da to promenimo ili bar definišemo čime smo mi to doprineli tome. Nepravedno bi bilo ne istaći odlični glumačku ekipu u kojoj dominiraju mlada Mia Simonović u ulozi devojčice Ane i, takođe, mladi Vukašin Ranđelović kojima su ovo prve glavne uloge. Ovi mladi glumci su garancija svetle budućnosti glumačkog ansambla SNP-a. Mi, koji malo duže pamtimo i imamo pristup kuloarskim izvorima, znamo da “krv nije voda” pa nismo začuđeni da neki vrlo značajni umetnici koji su svojevremeno svojim radom obeležili pojedine epohe Srpskog narodnog pozorišta ostavljaju svojim potomcima u nasledstvo neke nedokučive putokaze koje će oni kad tad pronaći i slediti njihov put otvarajući neke nove horizonte, no o tome nekom drugom prilikom.

Ne mali doprinos da bi ova potresna priča bila ispričana na pravi način dali su doajen novosadskog glumišta, g-đa Aleksandra Caka Pleskonjić u ulozi Babe i već dokazani Nebojša Savić kao Tata. Zanatsko umeće i iskustvo koje nesebično prenose svojim mladim kolegama u mnogome je pomoglo i mladoj autorskoj ekipi. Posebno se može naglasiti rad na glumačkim zadacima koji samo na prvi pogled izgledaju laki ali su vrlo zavodljivi pa tom svojom “laganošću” mogu da vas odvedu na stranputicu što je ovom prilikom uspešno prebrođeno. Marina Sremac je svojim ne malim iskustvom još jednom pokazala kako se na elegantan način, bez mnogo pompeznih zahvata, mogu funkcionalno rešiti složeni kostimografski detalji koje nameće jedan ovakav projekat.

Eventualne primedbe bi mogle da upute na dijalog između scenografa i reditelja, čini se da neki detalji nisu baš do kraja bili usaglašeni tako da neki elementi nisu razigrani do kraja. Čini nam se da je malo problematično elipsastu formu rešavati sa kockama mada u pojedinim momentima sve funkcioniše besprekorno ali zbog rešavanja jednog scenskog momenta ma kako on bio značajan za celu priču je simptomatično. Takođe mislimo da su spletom okolnosti mlade autorke propustile vrlo značajan događaj koji se dešavao skoro u isto vreme na FTN-u kad i njihova premijera, o kom smo već pisali a to je razgovor sa Metom Hočevar.  Mislim da mlada scenografkinja Ivana Jančić i rediteljka obavezno moraju da odgledaju video zapis koji je tom prilikom zabeležen te da će im pomoći u nekim rešenjima a pošto je pozorišna predstava “živ organizam” na kome se može dalje raditi i dograđivati ga u cilju poboljšanja nije zgoreg popraviti neke elemente što je g-đa Hočevar u svome izlaganju podvukla. Na kraju možemo da kažemo da je ovo vrlo dobra praizvedba koja nas suočava sa pitanjima na koja još uvek nemamo prave odgovore a od suštinske su važnosti za budućnost dolazećih generacija, ne mislimo samo na generacije iz devedesetih godina nego i na generacije koje dolaze iz njih i iza… Sve u svemu, možemo da konstatujemo da smo imali odličan i buran prolog koji nam najavljuje jedno drugačije Pozorje koje će se dešavati ove godine i iskreno se nadamo da će biti zabeleženo kao preloman momenat za budućnost pozorišta u zemlji Srbiji. Svim učesnicima a posebno organizacionom timu želimo puno uspeha a našim čitaocima obećavamo da ćemo ih objektivno i blagovremeno obaveštavati o ključnim dešavanjima tokom 63. Sterijinog pozorja. Za Vojvođanske vesti: Dragoljub Selaković