SAVREMENI  FLOJD Pozor! Pozorište! – piše Dragoljub Selaković

SAVREMENI FLOJD Pozor! Pozorište! – piše Dragoljub Selaković

BLUDNI DANI KURATOG DŽONIJA – po istoimenom romanu Filipa Grujića

foto: preuzeto sa sajta Novosadskog pozorišta

reditelj: Jovana Tomić k.g.; dramatizacija: Dimitrije Kokanov k. g. ; prevod: Robert Lenard; scenografija: Jasmina Holbus, k. g.; kostimografija: Selena Orb k. g.; muzika: Luka Major k. g.; scenski pokret: Igor Koruga k. g.; produkcija: Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház; premijera: 28.06.2021.

igraju: Robert Ožvar, Bence Salai, Terezia Figura, Agota Ferenc, Ištvan Kereši, Zoltan Molnar, k. g.Fani Dupak , s. a.

Mladi novosađanin Filip Grujić, s pravom, se može pohvaliti da je jedan od retkih koji je srušio zid ignorisanja u mestu u kom se rodio, odrastao iz koga je proisteklo njegovo stvaralaštvo. U novijoj istoriji nije zabeleženo da neki autor mlađe generacije, pri tom  novosađan’ u jednoj sezoni bude dva puta uprizoren na scenama pozorišta srpske Atine. Nakon decembarske premijere komada Vilica Ebena Bajersa koja je, ničim izazvanom promenom naslova, preimenovan u Velika depresija, izveden na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, u režiji mladog Marka Čelebića, u ponedeljak 28. juna, nakon netom završenog Sterijinog pozorja, smo imali priliku da vidimo dramatiziciju Grujićevog, do sada najpoznatijeg dela, “Bludni dani Kuratog Džonija”, na sceni Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház.

On je avanturista, hrabar, snažan, zavodljiv, narcisoidan, duhovit, razmažen i ranjiv…obožavan od strane žena i prijatelja. U srži, željan ljubavi i pažnje jedne osobe za kojom traga na svom putovanju. On je Kurati Džoni! Navedeni citat s kojim, uz gromoglasnu fanki muziku i prigodnu koreografiju, počinje saga o odrastanju mladog, nadobudnog Nikole (poznavaoci šatrovačkog će s lakoćom ukapirati da je Džoni ustvari izvedenica iz nadimka Nidžo), neodoljivo podseća na Flojda iz filma Nacionalna klasa (1979. g. reditelj Goran Marković), a priča, u načelu, nije daleko odmakla od istog, mada se mora naglasiti da se dešava na drastično različitim meridijanima i naravno treba uzeti u obzir vremensku distancu. Slično Flojdu i Džoni je „momak na glasu zlom“, neshvaćeni „buntovnik bez razloga“, obožavan od gubitnika svih uzrasta iz okruženja i šire, antiheroj u potrazi za odgovorima koji mu neće doneti satisfakciju već razočarenje. Uigrani tandem reditelj/dramaturg  (Jovana Tomić/Dimitrije Kokanov), čija je predstava „Kretanje“ (produkcija Bitef teatar) obeležila prošlogodišnje 65. Pozorje, navode: Džoni je duhovit, hrabar, ranjiv, razmažen i pre svega, bezobrazan a toga nam danas baš fali, i u tom delu se možemo složiti. Ono što je problematično i ovoga puta, slično kao i u „Velikoj depresiji“, što je promišljanje prilikom transponovanja na scenu ostalo negde zagubljeno tj. nije pronašlo dublju scensku artikulaciju. Uočljivo je da su oba uprizorenja dosegla do površne ilustrativnosti.  Čini se da mladi pozorišni delatnici, generacijski i intimno bliski piscu, nisu pronašli adekvatan ključ za dublje poniranje u kompleksnu problematiku kojom obiluje Grujićeva poetika. Sam Grujić ni ovoga puta ne snosi ni delić krivice, on je svoj deo posla časno i pošteno odradio i ponudio javnosti na uvid ali čini se da će morati da pričeka na adekvatnog tumača, bar što se tiče pozorišnog uprizoravanja.  To, po svemu sudeći, mora biti neko neutralniji, neko ko možda nije geografski, ni generacijski blizak i ne mora biti iz sličnog miljea. Jednostavno čini se da dosadašnji pozorišni tumači Filipa Grujića nisu uspeli dublje da zarone u literarni predložak i pronađu prave odgovore već ih je pisac svojom zavodljivom ascijativnošću usmerio na pogrešan put na kome su zalutali u lavirint površnosti.

Vidi se da je preostali deo autorsko/kreativnog tima takođe podlegao rediteljsko/ dramaturškom  autoritetu što implicira da je dosledno pratio dirigentsku palicu i prilježno ispunio postavljene zadatke u okviru zadatih smernica. Međutim, kao i bezbroj puta do sada, uverili smo se da u pozorištu nema univerzalnog kalauza, jedan ključ ne može da otvori sve brave, svakom predlošku, čak i od istog autora se mora prići na drugačiji način. Dragocen je za teatar imerzivni pristup nekom delu ali se nameće pitanje da li neki materijal može da istrpi takav pristup ili koliko je podložan takvom načinu obrade.

Vizuelno veoma elegantno i uglancano scenografsko rešenje za ovu priliku izvedeno na maloj, bolje reći minijaturnoj sceni Novosadskog pozorišta više priliči većoj tj. velikoj sceni u istoj kući, neuspeva ni u jednom momentu da ostvari bliskost kome imerzivni teatar teži.  Naznaka nesklada (procepa) u pozadini, zarđali metalni zid, izbušen pravilnim geometrijskim oblicima, više podseća na neku zalutalu likovno/umetničku instalaciju iza koje glumci treba da se presvuku nego što nas pobuđuje na ascijativnost.

Kostimografska rešenja su u sličnom neskladu sa scenogafijom, krećući se bez nekih vidljivih razloga u rasponu od glamurozne, šljokičaste odeće, prikladne kostimima igračica na šipki u noćnim klubovima, do strejt kostima koji u pojedinim momentima bi trebali da naglase izmenu karaktera pojedih glumaca. Ovakav bezrazložan, neprirodan i nelogičan miks često ostavlja gledaoce u nedoumici, na momente deluje i preterano, da ne kažemo naivno.

foto: preuzeto sa sajta Novosadskog pozorišta

 

Svetla tačka ovog, blago rečeno simptomatičnog uprizorenja inspirativntnog ali kompleksnog romana je glumački ansambl koji je, možemo slobodno reći razmazio novosadsku publiku svojom nepresušnom energijom, posvećenošću i odgovornošću prema svom plemenitom zanatu. Fascinatni Robert Ožvar, u naslovnoj ulozi, je prolio hektolitre znoja, dajući sve od sebe da se izbori sa nezahvalnom ulogom koja mu je dodeljena. U pojedinim trenucima je očito kako se bezrazlošno bori sa monološkim, opisnim pasažima teksta koji su promišljenijim dramaturškim rešenjima mogli da budu transponovani u dijalošku formu koja bi dramskoj radnji dodala dinamiku i uvela je u prirodnije tokove. Mladi Bence Salai u ulozi, najboljeg ali ne baš doslednog, Džonijevog prijatelja je još jednom pokazao da izrasta u vrsnog glumca od koga se mogu očekivati sve bolje i kvalitetnije uloge. Agota Ferenc i Terezia Figura su nas još jednom zadivile svojim igračkim umećem, tačnošću i sposobnošću transformacije iz lika u lik, od zavodljive prostitutke/madame do frustrirane domaćice/arogantne bogatašice, barske plesačice do feminističke aktivistikinje. Mlada Fani Dupak (studentkinja novosadske akademije) se hrabro nosila sa postavljenim zadacima i još jednom nas uverila da vojvođansko glumište ne treba mnogo da brine za budućnost. Ištvan Kereši i Zoltan Molnar su takođe svojom neiscrpnom energijom i ogromnom količinom znoja pružili maksimum u nastojanju da odgovore na postavljene im koreografsko/glumačke zadatke.

Na kraju želeći da bar donekle razložimo težnje mladog pisca od koga očekujemo još zagonetnija i intrigantnija dela, za koga smo ubeđeni da će tek potvrditi nesporni talenat, citiramo odgovor na pitanje: Ko je danas sve „kurati Džoni“ u Srbiji?, koji je dao u intervjuu objavljenom na sajtu „Karakter“: Svako ko hoće malo više od onog što mu je dato i kome je moj početak ove rečenice problematičan: da budem jasniji – svako ko se bori protiv onog što mu je dato.Na kraju dana, svi bismo želeli da budemo kurati Džoni, ukoliko smo pod uticajem zapadne kulture ili kurati Nikolaj, ukoliko težimo istoku. Kurati Nikola zvuči nekako nedovoljno. ( „Karakter“ 03. 02. 2021. Nenad Čaluković)