Комуникација је основни вид експресије човека. Када говоримо о комуникацији, прва асоцијација нам је вербална комуникација. Алат такве комуникације је језик, који се испољава путем говорног чина. Чим се родимо, долазимо у додир и са вербалним видом комуникације. Који је то језик који ми учимо?
Матерњи језик је први чинилац дететове спознаје која се манифестује у виду аудитивних импута. Родитељи нам се, пре свих мајка, обраћају речима уз које иде и додир. Дакле, језик је основно средство комуникације.
Матерњи језик је језик који прво учимо и то је веома битно. Ево и зашто.
Дете се прво идентификује са мајком и са осећањима која детету буде додир и ситост. Након тога, дете усваја реч по реч и на тај начин успева да дође до онога што жели брже и једноставније него што је то могло да учини док речи нису постале саставни део дететове експресије. На тај начин се ствара један чинилац припадности.
Сигурност у себе и у своју припадност дете добија једним важним делом тиме што учи језик. Касније, неговањем матерњег језика ствара се и осећање националног идентитета, које је једна од основних психолошких карактеристика друштва.
Лепо је знати ко су ,,твоји“.
Психолошки аспект матерњег језика не завршава се са националним идентитетом. Родитељи ће најбоље пренети своје емотивно стање матерњим језиком, јер њега најбоље осете. Дете ће исто, својим осећајима, боље доживљавати матерњи језик, него експресију осећања на другом или чак треће усвојеном језику.
За одржање и неговање писма и језика веома је важно да се језик говори како на географском подручју које носи тај језик, тако и свугде где има живља који су говорници једног језика. На тај начин се језик чува и губи тежњу да се изгуби са списка живих језика.
Живот у заједници представља основни услов за комуникацију. Чланови заједнице су упућени једни на друге, што нас нужно наводи томе да морају да се обраћају једни другима. Ту проналазимо основни облик чувања матерњег језика, ако мислимо на заједницу коју чине породица са блиским кругом родбине и пријатеља. Овакав вид комуникације је прилично спонтан и необавезан.
Када већ говоримо о спонтаном и необавезном виду комуникације, морамо да споменемо и ону на друштвеним мрежама. Зашто је тај вид комуникације битан када говоримо о матерњем језику?
Тежња језика јесте да у неформалном говору скраћује свој израз.
На друштвеним мрежама то скраћивање није само одлика кратких, безличних или елиптичних реченица. Одлика је и скраћивања речи, па тако данашњи школарци, а све више и одрасли, скраћују речи толико да читава реченица буде написана у скраћеницама.
Да се разумемо, скраћенице јесу део језика, али је исто тако део језика и читава реч која се некада скраћује. Проблем је што већина усвоји скраћенице, али не зна како правилно гласи читава реч.
Брзина данашњег живљења нам намеће одређен темпо у у споразумевању.
У данашње време паметних телефона, врло је наметљиво коришћење скраћеница. С једне стране, све то може да се оправда. Друга страна медаље је проблем. Све се више заборавља правопис, основни облик речи, правилан склоп реченице, па чак и употреба падежа. Тешко ћете скраћеницу употребити у неком падежном облику.
Све је више неке ноншалантних разговора. Озбиљнији начин комуникације, да га тако назовемо, све мање грађана зна да употреби у право време на правом месту.
Зато све чешће долази до конфликата. Није исто говорити са вршњацима и говорити са запосленима у банци, у пошти, са пролазницима на улици. Зато и постоје начини комуникације.
Данас се формалност и етика негде сакрила. Сви смо заједно овце чували, али неће он мени, ко је он/она да се мени тако обраћа и сл. А како се ми обраћамо у таквим ситуацијама? Наравно, част свима који о томе још воде рачуна.
Зато је битно да учимо матерњи језик, поред свих осталих. Језик је битан преносилац културног наслеђа.
Много
сленга је данас ушло у наш језик, само што није то наш жаргон, него енглески или амерички сленг. Одговорно сматрам да је сасвим коректно користити се и другим језиком, чак и у свакодневној причи, али ако то не доприноси заборављању матерњег језика.
Поштујмо туђе, али чувајмо своје.
Ко ће чувати наш језик и писмо, ако га не чувамо ми сами? Мислим да нико неће бити довољно национално онесвешћен да наш језик негује више него свој. Лепо је и корисно знати што више страних језика, али ако знамо неколико страних језика, а не знамо свој, где смо? Тек тамо неки дођош који набада српски, а човек је у ствари са ових простора.
Како ћемо деци објаснити одакле су, ако не знамо да им кажемо све то на матерњем језику, па да и они науче и са собом понесу део наше традиције. Нико не говори да не треба тежити бољем и градити себи квалитетније услове живота на било ком језичком подручју, али је исто толико дивно и одговорно неговати свој језик и традицију.
Најлакше је махнути руком и рећи ,,Коме још то треба?“. Треба, наравно, да се очувамо.
За Војвођанске вести Анђелија Петревски, професор српског језика и књижевности
Related
