knjiga Žena iz Huareza

Žena iz Huareza“; Uglješa Šajtinac1; Arhipelag; Beograd; 2017;

Druga promocija, nove zbirke priča, Uglješe Šajtinca u izdanju beogradskog Arhipelaga desila se u knjižari-caffeu „Bulevar books“, prohladne večeri 23. decembra. Pored autora, koji je pored ostalog, čitao delove iz iste, o knjizi je govorila Tamara Babić, moderator je bio Dragan Babić.

Uglješa, poznat po svojoj neformalnosti prilikom ovakvih skupova se zahvalio prisutnima (preko 50) ističući da je posebno zadovoljan što su prisutni, u većini, njemu poznati ljudi, njegovi prijatelji… sa jedne strane oni od kojih je učio da piše (primetili smo Slobodana Tišmu, Vladimira Kopicla, Đorđa Randelja…) a sa druge one koje on uči da piše (njegovi studenti), što nije daleko od istine, primećeno je i prisustvo medija. Da bi dočarali atmosferu prenosimo deo razgovora koji je vodio Dragan Babić sa ovim, „autohtonim banatskim“, piscem sa geografskim poreklom.

Sa promocije foto: D.S.

Babić: … dobio si nekoliko vrlo značajnih nagrada… da li je sada lakše, da li ostavljaš sve to iza sebe, da li je to breme ili te to oslobađa da posle toga šta god da uradiš je svejedno, jer eto uradio si ovo pre?

Šajtinac:… pa da, to je to, ponekad, kad dobiješ nagradu misliš pa da… što nisam dobio ranije, ovo bi sve sada… bilo bolje. Tako, nekad dobiješ nešto za šta se nadaš, nekad nešto ne dobiješ… ne dobiješ i to je to. Mislim nije… nagrade su tako… obaveza. Sve češće ti se ime pojavljuje kada se pojave neki konkursi, neke nagrade. Nagrade, nagrade … i nisu neka sreća, nije… ako tvoje ime nije u nekom smislu… dao bih deset svojih… dao bi’ deset prema jedan u smislu da ti neko kaže da, kao na primer ovde u ovoj knjižari da ti kažu: Znaš šta, ovde dolaze neki ljudi, znaš čitaju… čitaju nešto tvoje. To ti više znači nego te nagrade. Pogotovo mislim, šta ja znam kritika, članovi žirija, sve te aure okolo…

Znaš šta, mnogo se piše… ja sam dobio toliko nagrada da više uopšte ne moram ništa da dobijem, u krajnjem slučaju. Kad vidim koliko ljudi piše, to ne može da se rasporedi, to ne može… svako čije pisanje zaslužuje pažnju ostaće bez nagrade… živeće ceo život, neće dobiti ništa a nije beznačajno to što se radi, što se piše. Tako da, ništa… ništa od toga nema, samo se bojim, prosto, da ne otupi ta želja za pisanjem, a ne može. Jer ako si se tako stvorio onda ti je važno to što radiš, sada.

Babić: Čuli smo ranije, od Tamare, da je svaka priča… ili svaka tvoja priča vezana za neko putovanje, da li konkretno putovanje ili neko kontemplativno… da li su, zapravo, to te prilike kada možeš da negde odeš, da otputuješ negde, iz zemlje, negde van, koliko ti je to podsticajno? Koliko posmatraš ta sva putovanja u kontekstu neke buduće proze koju ćeš napisati, nekih budućih putopisa, ova priča o Maroku je bila deo temata “Folija o putopisu” i uklopila se u njega kao jedan putopisni tekst, ovde se uklopila u knjigu proznog karaktera… koliko posmatraš ta svoja putovanja kao neki materijal za te kasnije stvari koje ćeš napisati o tim putovanjima? Da li ih posmatraš, da li ih gledaš tako?

Šajtinac: Pa naravno… ima ljudi koji se ne miču s mesta ali kad čitaš njihovu prozu stičeš utisak da taj čovek ni jedan minut nije na jednom mestu. To je nekako i mentalno stanje. Naravno, putovanje je uvek bilo dobro, čovek mnogo pre proveri kako je šta… jer na putovanju nema… putovanje je uzbudljivo zato što je jako malo predvidljivih stvari. Takav život, ko ne bi voleo… međutim, naravno svi se boje one tačke kad će postati opasno, po meni… ali jebeš ga, možeš da sediš kod kuće pa da te pogodi granata. I ništa… onda si pek’o jaja i pizdeo na neki televizijski šou, jebi ga i… i sledećeg trenutka si nestao. Mislim da je sve to lepo… lepo je, ja volim da putujem, ono što mene najviše fascinira je susret s predelom, susret s ljudima, neki, tako… detalji neki, koje ne bi’ video. Ali ja nisam opterećen… nisam ja pisac tipa… mene neće naći čovek koji misli da ja sad otkrivam nešto novo. Nisam ja to u stanju, nisam ja taj “polihistro”… meni će neko reći, ne znam… to što si video u Maroku se zove tako. Dobro, mislim nisam znao pravo ime kako se to zove, u redu je… ja sam to tako doživeo, kao da je to neka ekskurzija, da sam neko dete, pa je ta eskurzija krenula loše i sad sam se odjednom zatekao u Maroku. Meni je to tako… meni je sve to bilo tako interesantno i mislim da… kao ono kad čovek prestane da se uzbuđuje tim malim stvarima onda ne treba da… onda, džaba mu je i da putuje, ne znam, ima tu uvek… ajmo dalje…

Babić: Dobro! Razlika… tj. sličnost između ove zbirke i “Vok on”-a je očigledna, s tim što je “Vok on” napisan, izdat negde ’97, ’96-te, je l’ tako, negde u to vreme…

Šajtinac: Ne znam, bilo je to negde oko bombardovanja…

Babić: (lista Google na mobilnom)… tako da mu sad možemo dati neko punoletstvo…

Šajtinac: … pa ja sam svesno degradiran, vraćam se negde polako u svoj…

Babić: (pronašao je traženi podatak) … nije, zapravo je štampan 2007 godine, znači da smo i ti i ja promašili… kako danas posmatraš to vreme, recimo to je danas jedna od retkih tvojih knjiga koja se teško može naći u knjižarama, sem na sajtovima, na “Limundu” i tome slično, tim nekim kanalima. Koliko je ta knjiga bila bitna za tebe? Ona je dobila nagradu “Biljana Jovanović” u jednom trenutku kada si ti prelamao… tj. nakon toga je krenuo jedan dosta rapidan uzlet? Kako danas posmatraš tu knjigu u kontekstu ove knjige ili je ne posmatraš ili su to samo neke slučajnosti?

Šajtinac: Ne znam, stvarno je ne posmatram, nekad prođu neke godine, pa ja onda uzmem nešto pa pogledam, pa mislim… šta ja znam… nekad sam iznenađen time kako sam o nekim stvarima razmišljao, u tim godinama, a nekad se i obradujem što me je proš’o neki gnev,… i što su mi se i gnev i ljubav nekako preorijentisale na neke druge stvari. Eto tome možda služe te neke knjige koje sam nekad ranije pisao. Da vidiš kako te napušta strast za jedno a dobiješ strast za druge stvari, ali u suštini i ona je nastala iz neke… iz nekog “neizdrža”, jer mor’o si da sedneš i to da napišeš. Ako danas i postoji neki osećaj da možeš nešto da napišeš… ništa… to je to. Pa eto… stari se, živi se… dojadi ti, ne znam nekako… jedino što me i dalje uzbuđuje to je strast u čoveku. Tako da više nisam… ja mislim, strastan čovek koji sam nekad bio. Odnosno ne pokazujem to… ali unutra jesam… mnogo me uzbuđuje, recimo kod mlađih ljudi sada koje vidim ili… u svetu, kad posmatraš uopšte, sve što se u svetu događa, svaka stvar u svetu ima svoju mladost, starost, neku zrelost, tako da… uzbudljivo je videti strast svake vrste. Mislim to je, kao klinac si gledao… il’ si bacao buba-švabe mravima da vidiš kako ih jedu, pa si… kao jeeeeee… vidi kao ono!!! Sad uradi to isto, videćeš, neće biti manje uzbudljivo, samo ćeš možda malo više biti u poziciji buba-švabe ili će ti biti strašno… ili kako je život surov. Ali ti si i dalje za nekog ko gleda sa strane idiot koji gleda u mrak. Znaš to… ne znam, čovek je pored svega što se dešava zadužen sam za sebe. Ja… ja sam odlučio da, kao što sam u nekoliko navrata tu…u ovom, u Beduinu sam to izneo kao kredo, ili tog junaka koji govori… ja sam puno uložio u to da se ne razumem sa svetom… i neću sad tako lako da odustanem da bi sad nekoga ponovo terao da se ja razumevam, da budem normalan, pristojan, da napredujem u službi, da ako je moguće uđem u neku stranku ili da mi se ne znam desi… ne znam šta… pa da osnujem zadužbinu, pa da mi daju ulice i ta sranja…mislim. To je tako, trebalo je malo kraće, nemam taj osećaj, sve mislim da skratim ali mi se desi…

Uglješa Šajtinac

Nakon ovog izlaganja autor je pročitao završni deo priče Ljuskar iz nove zbirke priča “Žena iz Huareza”. Nisam pročitao novu zbirku, ali poznavajući Uglješu i njegov stil mislim da čitaoce očekuju uzbudljive priče! Druženje sa ovim respektabilnim autorom je nastavljeno ispred knjižare, gde je Uglješa potpisivao knjige, naravno pošto kao dokazani nikotinski zavisnik nije više mogao da se suzdrži bez cigarete.

Iz recenzije, o zbirci Žena iz Huareza:

Sedam priča ove zbirke tematski, poetički i kompoziciono se nastavljaju na zbirku Banatorijum i ina proza, ali njeni intertekstualni tragovi korespondiraju sa celim opusom Uglješe Šajtinca i idu u prošlost sve do romana Vok on! U pitanju je knjiga snažnih priča o migracijama, bekstvima i izmeštenosti – od splina banatske svakodnevice, preko junaka koji beže iz stvarnosti koju poznaju u stvarnost koja im je potpuno nepoznata, migranata koji se na svom putu sreću sa opasnostima i izazovima, pretnjama i prevarama, bodljikavim žicama i opasnim ljudima, do susreta sa granicama i graničarima, uključujući i epsko proterivanje iz Tunisa.

1) Uglješa Šajtinac (1971, Zrenjanin) je dramski pisac, pripovedač, romansijer. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Dramaturgija, 1999. godine. Od 2005. predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Objavio je romane Čuda prirode (1993), Nada stanuje na kraju grada (2002), Vok on! (2007) i Sasvim skromni darovi (2011), romane za decu Vetruškina ledina (2006), Čarna i Nesvet (2013), Banda neželjenih ljubimaca (2017), knjige priča Čemer (1997), Banatorijum i ina proza (2014) i Žena iz Huareza (2017), kao i drame Rekviziter (1999), Pravo na Rusa (2001), Govorite li australijski? (2002), Hudersfild (2005), Banat (2007), Vetruškina ledina (2008), Lepet mojih plućnih krila (2009) i Četiri komada (2014, izbor drama: Animals, Banat, Hudersfild i Origijanke), te radio drame U bunaru (1998) i Đakon Bogorodične crkve (dramatizacija romana Isidore Sekulić, 1999). Predstave po dramama Uglješe Šajtinca, osim u srpskim, igrane su i u britanskim i američkim pozorištima, a po drami Hudersfild nastao je istoimeni igrani film (2007). Za tu dramu dobio je Sterijinu nagradu za najbolji savremeni dramski tekst na Sterijinom pozorju 2005. Za roman Vok on! dobio je nagradu „Biljana Jovanović“ za knjigu godine. Za roman Sasvim skromni darovi dobio je Evropsku nagradu za književnost, Vitalovu nagradu za najbolju knjigu godine i Nagradu „Bora Stanković“. Zbirka priča Banatorijum i ina proza dobila je „Andrićevu nagradu“. Živi u Zrenjaninu.

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.